HPV vakcina: od mita do istine/ Doc. dr Ana Banko
Kada naše ćelije postanu besmrtne tada nastaje rak. Ravnoteža da se održi dovoljan broj zdravih ćelija ali i da se spreči umnožavanje onih koje su izmenjene biva narušena. Regulacioni mehanizmi ne mogu zaustaviti neobuzdanu podelu tumorskih ćelija ignorišući sve zakone organizacije i funkcije našeg organizma.
Svake godine od različitih karcinoma umre preko 10 miliona ljudi, što je petina svih smrtnih ishoda globalno. Koliko je različitih tipova karcinoma toliko je i različitih okidača, nekih već poznatih ali više još uvek nepoznatih nauci. Pored toga, još uvek nema univerzalne prevencije, a jednosmeran tok bolesti često se ne može promeniti lečenjem.
Činjenica je da za razvoj karcinoma nikada nije odgovoran samo jedan uzročnik. Oni koji među tim uzročnicima dominiraju su: genetska predispozicija, različite vrste fizičkih i hemijskih agenasa i izlaganje duvanskom dimu. U lancu mnogih okidača važnu kariku čine i infekcije pa je tako čak i do 20% svih karcinoma na svetu povezano sa infekcijom. Kako je proces karcinogeneze često dugotrajan, kada se rak dijagnostikuje uglavnom se bavimo lečenjem ali ne uvek i ispitivanjem uzroka bolesti. Tako zanemarujemo okidače procesa započetog pre više godina, istovremeno potcenjujući značaj prevencije, odnosno svesti o mogućnostima te prevencije. Zato je presudno osvrnuti se na sam početak procesa, na prvi kontakt sa okidačem, i edukovati se koliko ovaj naizgled bezazlen susret nosi potencijal za razvijanje dalekosežnih posledica.
Kada je reč o virusnim infekcijama, one su kao ključne karike odgovorne za oko 15% svih karcinoma. Ipak, većina ljudi veruje da je borba sa ovim infekcijama dobijena svaki put kada kratkotrajni simptomi prođu. A ti simptomi su najčešće blagog toka. Međutim za vidljivost posledica nekih složenih dugogodišnjih infektivnih procesa potrebno je vreme, nekada godine, pa i decenija. Dobijena bitka nije ona na samom početku infekcije već je to borba na duge staze. Višegodišnji ili čak doživotni put „simbioze“ određenih virusa i našeg organizma nekada se transformiše u maligni proces. Tu bitku onda dobija virus ukoliko mu se ne suprostavimo lečenjem i ako je lečenje uopšte moguće.
Preko pola veka poznato je da virusi mogu biti uzročnici raka kod ljudi. Do danas je poznato da takvih virusa ima 7. Kada inficiraju ćeliju domaćina oni je ne ubijaju, već je koriste kao trajni izvor resursa za dugoročno preživljavanje, umnožavanje, pa i potencijalnu transformaciju koja vodi u maligni razvoj. Među takvim virusima najveći značaj imaju oni najrasprostranjeniji. Oni koji se „tiho“ šire među asimptomatskim pojedincima nesvesnim da su rezervoari za širenje. Među njima je i humani papiloma virus (HPV), izazivač potencijalno maligne infekcije koja je više od decenije preventabilna vakcinom. Pošto se ova vakcina u svetu primenjuje duže od 15 godina, a daje u preko 100 zemalja, sa minimum 500 miliona utrošenih doza, jasni su aspekti njene imunogenosti, apsolutne efikasnosti i odsustva bilo kakvog bezbednosnog alarma. U državama sa višegodišnjom primenom HPV vakcine broj novodijagnostikovanih slučajeva karcinoma grlića materice smanjio se za preko 90%. U istom periodu smanjio se i broj drugih HPV udruženih i benignih i malignih oboljenja među kojima su kondilomi tj. bradavice, karcinomi anusa, penisa, vulve, vagine, kao i karcinomi glave i vrata.
Kako je HPV seksualno prenosiva infekcija o kojoj većina ljudi raspolaže nedovoljnim informacijama obojenih brojnim zabludama, stvaraju se predrasude već dovoljno delikatne, pa i „tabu“ teme o seksualnosti. Čini se da ove zablude kreću od samog početka, tj. od znanja o načinima prenosa virusa. Zato je ključno naglasiti da se suprotno univerzalnim i usvojenim merama prevencije seksualnih zaraznih bolesti, HPV prenos ne može sprečiti prezervativom. S jedne strane, virus je isuviše mali da bi ga ova barijera zaustavila, a sa druge, on se nalazi i na okolnoj koži i sluzokoži, onoj koju površina prezervativa ne pokriva. Dakle, zaustavljanje transmisije HPV je nemoguće za svu seksualno aktivnu populaciju, tj. populaciju koja je seksualno bila aktivna, ali je ono nemoguće i za one koji direktno kožom i sluzokožom dođu u kontakt sa virusno izazvanim bradavicama koji nije seksualne prirode (tabani, dlanovi, lice…). Ovo je „lutrija sa skoro sigurnim dobitkom“ pa se oko 90% populacije, i žena i muškaraca, do svoje 45 godine susretne sa HPV-om najmanje jedanput. Najveći broj inficiranih prenosi virus bez vidljivih simptoma u dugom vremenskom intervalu i do 2 godine tokom koga se mogu zaraziti još jednim ili više tipova HPV jer ih postoji preko 300! Kada virus uspe da ugradi svoj genetski materijal u naše ćelije uspostavlja se dugotrajan tumorski proces i razvija karcinom grlića materice, ili i karcinomi vagine i vulve, karcinomi penisa i anusa, kao i karcinomi glave i vrata. Zabluda je, stoga, da muškarci ne mogu oboleti od HPV. Iako ređe, i kod njih može doći do nastanka raka.
U moru zabluda su i one o lošem uticaju imunizacije na povećanje promiskuiteta mladih.
Postoje roditelji koji misle da bi HPV vakcina mogla da navede njihovu decu da ranije stupe u seksualne odnose ili da imaju više partnera kasnije. Premda je jasno da HPV vakcina sprečava infekciju samo jedog od desetine seksualno prenosivih patogena, te ne obezbeđuje zaštitu koju mogu obezbediti ostale mere prevencije seksualno prenosivih bolesti. To znači da se imunizovana osoba i dalje mora čuvati od ostalih infekcija ili neželjene trudnoće, te da sama vakcina ni posredno ne može „rasteretiti“ osobu od odgovornosti kada je u pitanju seksualna aktivnost. Države sa višegodišnjom HPV imunizacionim programima obavile su i istraživanja na ovom polju, ali se nije pokazao porast promiskuitetnog ponašanja imunizovane populacije mladih.
Jedna od zabluda je i potencijalna veza između vakcinacije i steriliteta.
Ali nijednom naučnom studijom do sada ona nije uspostavljena. Zapravo ova povezanost je potpuno suprotna. Više naučnih studija do sada dokazalo je odsustvo bilo kakve veze između HPV imunizacije i steriliteta i to u različitim uzrasnim grupama. Pošto HPV imunizacija za cilj ima sprečavanje HPV infekcije koja može dovesti do oštećenja reproduktivnog zdravlja, očuvanjem reproduktivnog zdravlja zapravo se prevenira i nastanak steriliteta kao posledice HPV infekcije. Nedovoljno znanja takođe dovodi u sumnju bezbednost svake, pa i ove vakcine, naročito kada postoji nedovoljna informisanost da je HPV vakcina u širokoj upotrebi u svetu dugi niz godina.
Tako se susrećemo i sa pitanjem da li ova vakcina može sama po sebi izazvati rak. Odgovor je: „Ne može“. Nastanak HPV udruženih karcinoma posledica je virusnog umnožavanja u našim ćelijama i uticaja takozvanih onkogenih E6 i E7 virusnih proteina. Kako bi se sprečio nastanak karcinoma povezanih sa HPV infekcijom potrebno je sprečiti infekciju i umnožavanje virusa. HPV vakcina je dakle razvijena da podstakne stvaranje vrlo snažnog odbrambenog imuniteta koji će sprečiti uspostavljanje infekcije. Vakcina u sebi ne sadrži virus. U njoj se nalazi prečišćeni virusni protein L1 odgovoran da podstakne stvaranje odbrambenog imuniteta, ali funkcionalno nesposoban da izazove promene koje bi dovele do nastanka tumora. Ovaj imunitet je dugotrajan, pa je i do sada postojan u populacijama vakcinisanim i pre 15 godina. To znači da su se redovnim testiranjem krvi ispitanika tokom više od decenije jednako detektovala antitela odgovorna za sprečavanje infekcije, bez vidljivog opadanja njihove koncentracije tokom vremena.
Uviđajući masovnost zastupljenosti HPV infekcije, broj virusnih tipova, nemogućnost sprečavanja prenosa virusa, i konačno sve moguće benigne i maligne posledice dugotrajne infekcije, potreba za prevencijom je nedvosmislena. Kako je ona moguća samo vakcinacijom, i kako je ta vakcinacija već pokazana kao izuzetno bezbedna i uspešna širom sveta, postavlja se pitanje zašto je Srbija za preventabilnu bolest kao što je karcinom grlića materice, godinama među top tri zemlje po broju obolelih i preminulih žena. Iako je odgovor kompleksan, i obuhvata različite nivoe edukacije, prevencije i ranog otkrivanja i lečenja bolesti, uvođenjem preporučene HPV vakcine za decu i mlade uzrasta 9 do 19 godina o trošku države na celoj teritoriji Srbije, mogli bismo biti na pragu drugačije budućnosti. One u kojoj je mogućnost sprečavanja nastanka raka realnost a ne fikcija. One u kojoj bismo se mogli priključiti društvima koja su na uspešnom putu ka iskorenjivanju karcinoma grlića materice. Onoj u kojoj više ne bismo birali put liderstva na negativnim listama oboljevanja i smrtnosti. Nažalost to nisu samo liste, već su to čak 2 žene koje od karcinoma grlića materice u Srbiji premine svakog dana, dok neke druge žene i muškarci oboljevaju od teških formi ostalih HPV udruženih karcinoma.
Demistifikacija nauke, brojnih zabluda i neosnovanih strahova i sumnji neophodna je na svakodnevnom nivou. Kontinuiranim unapređenjem edukacije stanovništva različitih uzrasnih i socijalnih grupa može se steći poverenje neophodno za očuvanje zdravlja i života brojnih budućih generacija. Zato je surovo reći da bi bila ironija završiti smrtno kroz 20 ili 50 godina od bolesti koja je mogla da se prevenira vakcinom, i to onom koja se širom sveta koristi godinama i gde su njeni pozitivni efekti odavno vidljivi.
Doc. dr Ana Banko, virusolog Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Tag:#ana banko#, #hpv vakcina#, #hpv#