REČ PSIHOLOGA -suočavanje sa dijagnozom i lečenjem karcinoma
Postavljanje dijagnoze malignog oboljenja i period lečenja predstavljaju jedinstveno životno iskustvo kroz koje ljudi prolaze na različite načine. Ovo iskustvo poredi se sa vožnjom „emocionalnim rolerkosterom“ zbog naročite jačine i učestalosti različitih emocija. Zabluda je da je osoba koja doživljava ova emocionalna stanja psihički slaba. Upravo suprotno, dati sebi dozvolu na ispoljavanje emocija odraz je unutrašnje snage, hrabrosti i spremnosti da se vlastita reakcija prihvati kao ljudska i prirodna.
Očekivane emocionalne reakcije nakon dijagnoze
-
Šok i neverica –„ To nije moguće, sigurno je greška!“
To je reakcija koja se javlja neposredno nakon postavljanja dijagnoze. Saznanje o dijagnozi za svakoga predstavlja jako psihičko opterećenje, možete se osećati kao da sanjate, često veoma usamljeno i zbunjeno. Nije retko i da imate osećaj da se sve to dešava nekom drugom.
-
Strah – „Umreću!?“ ; „Da li će me boleti?“
Strah je primarna urođena emocija koja nastaje usled zamišljene ili stvarne pretnje tj. opasnosti pred kojom se osoba oseća nemoćno. Dominantani su pre svega egzistencijalni strahovi: strah od smrti, bola, patnje, strah od nepoznatog, strah od odvajanja i samoće. Mogu se javiti i strahovi vezani za samo lečenje kao što su na primer: strah od neželjenih efekata lečenja, strah od promene fizičkog izgleda, strah od bolnice, igle, strah od povratka bolesti i dr.
-
Uznemirenost– „Mislim da ću se onesvestiti.“; “Imam osećaj da će mi srce iskočiti!“
U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje da će se desiti nešto strašno. Osoba ima osećaj da će „eksplodirati“ i izgubiti kontrolu nad sobom. Ovakvo stanje zabrinutosti i unutrašnjeg nemira je često povezano i sa samotskim simptomima kao što su: brzo lupanje srca, znojenje, drhtanje, bol u grudima, vrtoglavica, stomačne smetnje i dr.
-
Tuga – „Jako sam tužna…“ ; „Stalo mi se plače…“
Tuga je normalan emocionalni odgovor na gubitak ( npr. gubitak zdravlja). Depresivna reakcija je najčešće prolazno stanje koje karakterišu osećanja bezvoljnosti, malodušnosti, očajanja, povlačenje u sebe, samooptuživanje i dr. Nošenje sa osećanjem tuge nije lako, ali je od velikog značaja da se ono iskaže i podeli.
-
Poricanje – „Ja nemam rak!“; „Bolovi koje osećam su sigurno od ležanja.“; „Zamenili su nalaze“
Poricanje se sastoji u negiranju, odnosno neprihvatanju stvarnosti vezane za neki intenzivno neprijatan doživljaj. Ovu psihičku reakciju karakteriše beg od stvarnosti, dešava se da pacijent ili porodica potcenjuju, ignorišu ili poriču bolest i njene simptome.
-
Ljutnja i bes – „Zašto baš meni ovo da se desi!?“ ; Nikada nisam nikome ništa učinio nažao, zašto me Bog/život ovako kažnjava!?“
Ova osećanja mogu prikrivati druga osećanja, kao što su tuga, strah ili osećaj krivice za događaje iz prošlosti. Ljutnja zbog bolesti se često nesvesno usmerava i na osobe bliske pacijentu, članove porodice, lekare, sestre. Ako ste religiozni možete biti ljuti na Boga.
-
Samooptuživanje – „Da nisam …. ne bih se razboleo/la.“; „Zašto nisam otišao ranije kod lekara?“